Istorijska pozadina pesme Filipa Višnjića

Ova pesma pripada najstarijem knjizevnom rodu, koji je postojao i pre pronalaska slova. Nepisanu epsku poeziju ove vrste širili su njeni pevači u usmenom predanju; od usta do usta, iz generacije u generaciju. Pevaci su često bili slepi ili na drugi način hendikepirani ljudi, nesposobni za telesni rad. Zaradjivali su hleb pevajući pesme koje su najčešće čuli od drugih. To možda iznenadjuje, ali pesma je u stanju da živi i preživi stotinama ili čak hiljadama godina na taj način! Naravno, pevač najčešće ponešto i promeni u pesmi, svesno ili nesvesno, da bi je po sopstvenom osećanju ulepšao. Na taj način, kroz vekove bi pesma dobijala legendarni sjaj.

Ova vrsta literature je prethodnik svih današnjih književnih rodova, baš kao i svetovne muzike, istorije i obrazovanja.
Najpoznatiji primer ovog književnog roda je Homerova "Odiseja". Homer je bio slepi grčki pesnik i pevač iz otprilike 1000 god. pne a njegov ep koji opisuje rat Grka sa Trojom u Maloj Aziji čuven je još od drevnih grčkih i rimskih vremena, kada je negde oko 300-400 godine pne i zapisan.


Početkom 19. veka obnavlja se interesovanje za antičku Grčku i Rim, koji su ponovo aktuelni u umetnosti i književnosti tadasnjeg evropskog klasicizma. Homer se ponovo nalazi u centru pažnje. Pisce toga vremena iznenadjuje da se takva vrsta literature, još uvek vrlo živa, može naći i u savremenoj Evropi.

Kada je srpski reformator jezika i pravopisa Vuk Karadžić počeo prikupljati ove epske pesme usmene tradicije od njihovih pevača u prvoj polovini 19. veka, naišao je na živo interesovanje u književnim krugovima u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama. Neki, poput Tereze Augustine Luize fon Jakob su čak naučili i jezik da bi mogli da čitaju ove pesme onako kako ih je Karadžić zabeležio. Fon Jakob je potpisala ne manje od 220 prevoda svojim pseudonimom TALvJ. Neke od pesama što ih je Vuk prikupio bile su sasvim mlade, nekoliko godina ili decenija samo, druge su pak poticale još iz 13. veka.

Ali, kako je ova književna vrsta, smatrana izumrlom milenijumima, mogla još uvek biti živa u Srbiji početkom 19. veka?

Vratimo se samoj pesmi. Iako se bavi događajima iz 1804, pesma ima dug flešbek do 14. stoleća, u period poznog srednjeg veka, kada je Srbija izgubila nezavisnost da bi je povratila tek 450 godina kasnije u događajima koji su glavna tema poeme.


Srbija 14. veka je bila zemlja relativnog blagostanja i dosta slična drugim svojim evropskim susedima. Plemstvo se često više zanimalo mačem nego li čime drugim ali je ipak bilo dosta pismeno i obrazovano. Intelektualci ovoga vremena su među sveštenstvom, naravno. Pod jakim uticajem stare vizantijske književnosti i umetnosti, posebno je slikarstvo crkvenih enterijera Al Fresco dostiglo prilično lep nivo kod Srba.
Obični ljudi uglavnom su nepismeni, kako je u srednjem veku red. Oni ipak imaju svoje stare epske pesme koje su im zabava i obrazovanje u isto vreme. Takve pesme postoje u Nemačkoj, Engleskoj i svim drugim evropskim zemljama u srednjem veku, pa iako se povlace pred pisanom književnošću nakon što je pismenost počela polako da se širi početkom drugog milenijuma, zbog tadašnjih nekoliko procenata pismenih usmeno predanje teško da je moglo izumreti.

Krajem 14. veka Turci počinju svoje sirenje u Evropu. Prvobitno nomadski azijski narod, učvrstili su se u Maloj Aziji u prethodnom veku. Ostaci nekada moćne Vizantije i Srbija bili su među prvim preprekama na njihovom daljem putu u Evropski kontinent.

Bitka koja je odlučila sudbinu Srbije za narednih 5 vekova odigrala se 15 juna 1389 na Kosovskom polju i bila je poslednja u podužem nizu. Obe armije su bile veoma velike za ono vreme (25000-30 000 Srba i saveznika, 30 000-40000 Turaka). Kosovska bitka kao da je imala povoljan početak za Srbe. U daljem toku boja srpski car Lazar, koji se borio i sam - kao što je uobičajeno za evropske kraljeve u srednjem veku - biva odsečen, opkoljen i ubijen od Turaka.

Približno istovremeno, pripadnik srpskog plemstva Miloš Obilić prelazi na tursku stranu glumeći izdaju. Turski sultan Murat odmah ga prima u svom šatoru. Klanjajući se svečano pred sultanom, Obilić iz čizme izvuče nož i raspori Muratu stomak. Miloš je i sam, naravno, odmah bio sasečen od sultanovih čuvara. Sultan je umro par minuta nakon toga i njegov amanet koji se navodi u pesmi je legenda, naravno. Ali ne samo legenda; istorijske reminiscencije o karakteru turske vladavine tih vremena koje je autor bez sumnje sakupio iz mnogih starih pesama - ova sećanja su zadivljujuće tačna.

Ovaj samoubilački čin se Srbima nije povoljno odrazio na dalja zbivanja, već pre naprotiv. Krilna odeljenja turske vojske su pod komandom Muratovih sinova. Mlađi, Bajazit, cuvši o očevoj smrti odmah poziva brata Jakuba radi navodnog savetovanja. Naredio je da Jakuba smesta ubiju. To je bezmalo turski politički običaj tih vremena, da bi se izbegli krvavi građanski ratovi za tron između sinova sultanovih.

Baiazit, kasnije nazvan Jildirim (Munja) od svojih sunarodnika, delovao je u bici isto onako energično kao i u vezi brata. Posle reorganizacije turskih snaga uspeo je da obezbedi pobedu Turaka.
Obe armije su se povukle sa bojnog polja, desetkovane i bez svojih kraljeva. Srpska strana je prošla gore; šta više - Srbi su u bitku poslali sve što su još imali.
Ubrzo potom su Srbi morali da prihvate tursko vazalstvo, vojujući u njihovim osvajanjima drugih zemalja.

Posle niza pobeda, Bajazit je našao svoj kraj u bici kod Ankare, 1402, gde je konačno susreo goreg od sebe. Tamerlan (Timur i leng, Farsi - hromi Timur), koji je osvojio ogromne teritorije Azije i smatrao sebe direktnim potomkom Džingis Kana, porazio je i zarobio Bajazita. Zatvorenika je ponizio držeći ga u kavezu. Bajazit je umro posle izvesnog vremena. Iz nekog razloga, Timur je zarobljene srpske vitezove koji su učestvovali na turskoj strani pustio kući.
Tamo su imali priliku da reorganizuju Srbiju jer je poraz doveo do perioda haosa i građanskog rata u Turskoj. Srbi su povratili nezavisnost u to vreme, koristeći ga za velike radove na utvrđenjima. To je dovelo stanovništvo do njegovih granica - seljaci su morali da tvrdjave plate i da rade na njima badava. Ni to, medjutim, nije pomoglo; sredinom 15. veka Turci su zavladali, ovaj put potpuno i konačno.

Prvi vek turske vladavine gotovo da je bio olakšanje za stanovništvo koje je decenijama trpelo pod teškim porezima i grbačilo na mnogobrojnim utvrdama u zemlji. Turski danak je bio umeren u početku jer Turci finansiraju svoju državu iz osvajanja i stalno restućih teritorija. Za razliku od hrišćana, muslimanski Turci su pokazali određenu versku toleranciju, tretirajući svoje verske srodnike hrišćane i jevreje sa izvesnim poštovanjem. Islam zabranjuje prinudnu konverziju, pa Turci to nisu ni uradili, bar ne na Balkanu.
Pošto se u islamu Isus poštuje kao svetac, hrišćanima je bilo dozvoljeno da zadrže svoje crkve i crkvene organizacije. Turci nisu marili za nacionalnosti, vera je bila bitna. Musliman je punopravan građanin kome su dostupni najviši polozaji u državi nezavisno od njegovog etničkog porekla. S druge strane, hrišćanin je jednostavno raja, jedna vrsta tolerisanog nepostojanja. Jasno je da su i hrišćanske crkve, do izvesne mere dopuštene ali bez podrške država iz kojih su izrasle, izgubile moć da podrže umetnost i književnost i utonule u sivilo pribavljanja hleba nasušnog.

Zbog jedne užasne vrste poreza koji su Turci primenjivali, zbog danka u krvi radi kojega bi hrišćanska deca starosti 8-10 godina bivala nasilno odvođena od porodica i obučavana za vojnu službu u janičarskim elitnim jedinicama, jedan je Srbin dospeo čak do položaja velikog vezira.

Zapadno od Srbije, u Bosni, nakon nekoliko vekova Bogumilstva, jeresi koja je nasilno ugašena od strane Rima, zvanično hrišćanstvo nije bas preduboko ukorenjeno - što je možda i razumljivo. Nije čudo da bosanski hrišćani višeg društvenog ranga dobrovoljno konvertiraju da bi zadržali svoje privilegije i pod novom vlašću. Srbi hrišćani ih nazivaju Turcima, kako i oni sami sebe zovu na osnovu svoje muslimanske vere. Mnogi od "Turaka" koje ova pesma pominje bili su muslimani hrišćanskog i slovenskog porekla iz Bosne, koji nisu mogli turski da govore ispravno, ili uopšte.

Period turske ekspanzije konačno završava u vreme neuspeha njihove poslednje opsade Beča krajem 17. veka. Od tada pa nadalje, položaj raje, ne-muslimanskog stanovništva carstva, biva gori iz godine u godinu. Bez novih osvajanja, Turcima je potreban sve veći porez. Jedini srpski preostali stub pismenosti, Srpska pravoslavna crkva, sve siromašnija iz dana u dan baš kao i njena pastva, postaje delom i sama nepismena. Njeni sveštenici, od kojih mnogi nisu umeli ni da čitaju, jednostavno se bore da prežive.

Pošto su izvojevali preokret početkom 18. veka Austrijanci su počeli duboke upade na teritoriju Turske. Najmanje tri puta su zauzimali velike delove Srbije u tim pohodima ali bi se na kraju uvek povukli, jer bi im vojska zatrebala na drugoj strani. Srpsko stanovništvo bi svaki put ustajalo da pomogne svojim hrišćanskim saveznicima u oslobodjenju Srbije od Turaka. Po austrijskom povlačenju, Turske odmazde su bivale tako strašne da su trećom takvom prilikom Srbi napustili svoju zemlju i domove u masama i nastanli se u austrijskim pograničnim područjima koja su ostala gotovo napuštena nakon dva veka turskih upada. Ovo je za izvesno vreme ostavilo velike delove Srbije potpuno pustim.

Kako tursko carstvo počinje da se sve brže obrušava u dekadenciju i nered, položaj raje u Srbiji postaje gotovo nepodnošljiv. Na prelazu iz 18. u 19. vek, Beogradski pašaluk (turska administrativna jedinica kojom nominalno upravlja general, paša) preuzeo je mafijaški kvadrumvirat - 4 janičarske age, pripadnika nižeg turskog plemstva, koje su se sad nazvale dahijama. Oni su preuzeli vlast ubivši zakonitog guvernera pokrajine, turskog vezira. Oporezivanje je sada postalo pre reket, a potpuna pravna nesigurnost vladala je svuda gde bi nogom stali. Za rulju koju su vodili nije bilo neobično da dođe u srpsku kuću u večernjim satima da prenoći, a zatim da naloži da žene dodju u njihove krevete pred očima nesrećnog domaćina.

To je bilo predvečerje događaja koje pesma opisuje.

Srbija je stigla do časa svoje revolucije 1804 sa 4500 pismenih ljudi u Beogradskom pašaluku, sve u svemu. I od ovih 4500, 2500 zna i da čita i da piše; verovatno tek manje od njih 1000 doista dobro.

Tako su Homerove kolege još uvek mogle zarađivati svoj hleb u Srbiji ranog 19. veka.