Nebeske prilike

Slepi pesnik slika dramatične prizore na srpskom nebu, kao predskazanja dolazećih dramatičnih događaja.

Mnogi komentatori su skloni da ovaj deo pesme posmatraju kao mitološki, legendarni njen deo. U poređenju sa ostatkom pesme, gde Višnjić navodi događaje na faktografski način, to tako i izgleda, bar na prvi pogled.
Drugi pod utiskom pesnikove očite odanosti faktu tragaju za objašnjenjem među prirodnim događajima na nebu. Naravno, pomračenja meseca i sunca su bila veoma omiljen izbor, kao i komete ili čak meteorski rojevi. Astronomske hronike su takođe konsultovane, naravno.

Bilo je više pokušaja da se objasne Višnjićevo pominjanje nebeskih događaja. Jedan od manje poznatih napisao je poodavno Milutin Radošević, predavač meteorologije na beogradskom univerzitetu. Članak je objavio u XXIV svesci Glasnika Geografskog drustva iz 1938 godine. Neko je pročitao taj članak, prepoznao je vrednost tog rada i srećom objavio o tome reportažu u onlajn-magazinu.

Radošević nas podseća na okolnost koja je pesniku mnogo pomagala, pored ogromne radoznalosti jednog slepog čoveka. Dobijao je veoma iskrene odgovore, jer su njegovi srpski izveštači smatrali laganje slepom čoveku za greh. Pa iako su pesnikovi opisi dogadjaja na nebu sažeti i prilično zagonetni našem današnjem rečniku, odanost pesnika istini tera nas da o legendi, tom najjednostavnijem objašnjenju koje se nudi, razmislimo dvaput.

Prva prilika

'Od Tripuna do svetoga Đurđa,
     Svaku noćcu mesec se vataše,..'

Izraz 'sunce (ili mesec) se vataše' je sasvim zastareo, arhaičan i nije lako biti siguran o svim njegovim mogućim značenjima i više ili manje preciznoj primeni. Primeri njegovog korišćenja za opis pomračenja mogu se naći. Posmatranje pomračenja kao odraza na površini vode u plitkoj činiji se opisuje kao uobičajeno medju srbima u to vreme. Poreklo ovog Izraza se objašnjava tim 'hvatanjem' sunčevog lika u činiju.

Mesečev halo i mesečeva korona su svetleći prstenovi oko meseca. Okruzujuči ga, izgledaju kao prsten koji ga 'hvata', pa bii to dosta dobro odgovaralo ovom izrazu 'Mesec se vataše'. Da se zamisliti da Višnjič izraz koristi u nedostatku kakvih drugh i bližih. Tipićan srpski posmatrač i izveštac Višnjićev, baš kao i on sam, nije znao astronomska objašnjenja nebeskih pojava, pa ako se šta sa mesecom dogadjalo, prilika je da je sve svrstavano pod ovaj isti pojam.

Uobičajeno objašnjenje ova dva reda je pomračenje meseca, koje se onda ponavlja više noći uzastopno. Nesto takvo ne postoji u prirodi, i to bi znacilo pesnikovo preuveličavanje, ili svrstavanje legende u pesmu. To je, naravno, takođe moguće.

Međutim, Radošević ukazuje - kada Višnjić misli na pomračenje, on to i kaže:

Red 442:

Kada do dva kneza pogiboše
Na ćupriji nasred Kolubare:
Knez Aleksa, Birčanin Ilija;
Adži-Ruvim nasred Beograda,
Jednog dana, a jednoga časa:;
Viš' njih jarko pomrčalo sunce.*

Štaviše, insistira Radoševic , mora biti da Višnjic opisuje dogadjaje koji su se zaista desili, sa istom tačnošću kao i u ostatku pesme. Budući meteorolog, on je pažljivo istraživao, eliminišući brojna moguća objašnjenja među prirodnim fenomenima neba.Ovde se njegov izbor suzio na pojave srodne mesečevom oreolu (mesečev halo)

I pesnikovo datiranje je pogrešno shvaceno, kaže Radoševic. Izmedju Svetog Trifuna (12. februara) i Svetog Đorđa (4. maja) je 80 dana. Ovde se zapravo misli na Svetog Đorđa Kratovskog, 22 februara, objašnjava Radošević. To onda predstavlja desetodnevni sled.
Mesečev halo se može pojaviti više noci zaredom. On je posledica prelamanja i difrakcije mesečeve svetlosti na česticama leda ili prašine u stratosferi.

Jedna vrsta haloa, Bišopov prsten, javlja se posle jakih vulkanskih erupcija, koje izbacuju velike količine prašine u stratosferu. Moze trajati danima ili čak nedeljama, i veoma je impresivan u poredjenju sa uobičajenom vrstom koju stvaraju čestice leda.
Radošević smatra 1784 za najverovatniju godinu ovog dogadjaja

Shodno tome, Bišopov prsten je mogao biti vidljiv oko meseca, svake noci od 12. do 22. februara 1784. Za Višnjica, prvi znak svetaca srbima da ustanu protiv turaka.

Koje bi od ovih objašnjenja moglo biti najbliže onome što je Višnjić tu imao na umu - izbor mora ovaj put biti ostavljen čitaocu.

* Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin smaknuti su 4. februara 1804., a Hadži Ruvim 10. februara. Pomračenje sunca je zabeleženo 11. februara, 1804. Pesnikovo datiranje dogadjaja se ovde ne moze smatrati sasvim tačnim.

Druga prilika

'.. Od Ðurđeva do Dmitrova dana
Sve barjaci krvavi idoše;
Viš' Srbije na nebu vedrome ..'

Nebeska pojava koja najvise podseca na zastavu je aurora, polarna svetlost, kaže Radošević:

Svetlosna zavesa koja brzo menja oblik i boje, aurora ćesto izgleda kao barjak ili duga zastava. Čak se i krece kao sto se zastava pokrece na vetru.

Aurora se redovno moze videti u polarnim oblastima; vidjenja u južnoj Evropi su retkost. Kada Aurora uopste poseti južne evropljane, to je onda u periodima veoma visoke sunčeve aktivnosti. Jedan takav slučaj zabeležen je 1788; aurora je posmatrana u Rimu četiri puta. Radoševic je izabrao ovo između nekoliko drugih mogucih javljanja zato što se najbolje uklapa u pesnikovo datiranje događaja.

To što je Višnjić smatrao drugim pozivom svetaca srbima na ustanak, bila je pojava Aurore borealis u Srbiji, daleko na jug od njenih uobicajenih terena. Izgleda da se to dogodilo u nekoliko navrata između 4. maja i 6. novembra 1788.

Uobičajeno objašnjenje ovih redova je pojava komete. Poređenje sa aurorom čini to objašnjenje manje verovatnim; kometa ima prilicno statičan izgled, koji se menja u toku vise dana, pre negoli u toku nekoliko minuta. Izraz o 'krvavim barjacima koji idu po nebu' se veoma dobro uklapa sa izgledom aurore - ona zaista veoma liči na zastavu koja maše i leprša.

Aurora, video.

Spektakularna fotografija komete Mc Naught.

Treća prilika

Treću sveci vrgoše priliku:
Grom zagrmi na svetoga Savu;
Usred zime, kad mu vreme nije,
Sinu munja na časne verige,
Potrese se zemlja od istoka,
Da se Srblji na oružje dižu,
Al' se Srblji dignut' ne smjedoše.

Grmljavinske nepogode su retke zimi zato što im je potrebna takozvana "nestabilna atmosfera" da se razviju. Praktično govoreći, vazduh treba da bude vlažan i u snažnom usponskom strujanju. Toplo tlo leti greje niske slojeve vazduha, koji se onda krecu nagore, otpočinjući takvo konvektivno kretanje.

Zimi se tlo retko dovoljno ugreje, ali klin hladnog vazduha, hladan front, moze pomoći da se vlažan i topao vazduh ubrza prema gore, stvarajući tako oluju sa grmljavinom.

Radošević citira jednu staru hroniku koja opisuje oluju sa grmljavinom i zemljotres 14. januara 1801. po julijanskom (26. januara po gregorijanskom kalendaru). Druga meteorolođka hronika opisuje period toplog vremena do otprilike ovoga datuma, posle koga je sledio hladan perod. To bi trebalo da znači da je hladan front prodro u masu relativno toplog vazduha stvarajući opisane uslove.

Radošević datira ovu trecu priliku 26. januara 1801, kada su po nekim hronikama neobična zimska oluja i zemljotres koincidirali u današnjoj centralnoj Srbiji.

Četvrta prilika

A četvrtu vrgoše priliku:
Viš' Srbije na nebu vedrome
Uvati se sunce u proljeće,
U proljeće na svetog Tripuna,
Jedan danak tri puta se vata,;
A tri puta igra na istoku.

Višnjic datira ovaj dogadjaj 13. februara 1804. Astronomske tabele beleže pomračenje sunca 11. februara 1804. u podne po lokalnom vremenu. Miloš Obrenović, jedan od ustaničkih vodja i potonji vladar Srbije je opisao ovo pomračenje prijatelju, Lazi Popoviću, čiji je sin to zabeležio u svojim memoarima.

Radoševicevo tumačenje je složenije; on ulazi u sve pojedinosti pesnikovog opisa. Jos jednom, Bišopov prsten je za njega najverovatnije objašnjenje.

Prašina vulkanske erupcije ili aerosoli koji nastaju delovanjem kosmičkih zraka u atmosferi mogu izazvati prsten sličan oreolu oko sunca:

Ovo je jos spektakularnija, dnevna pojava Bišopovog prstena, koji je vec pomenut kao Mesecev opticki fenomen. Ovde sunce izgleda 'uhvaceno' u visebojni prsten.

Erupcija Vezuva1803-1809 ili period jake radijacije izazvane slabom suncevom aktivnoscu 1800-1820 mogli su stvoriti uslove za pojavu Bišopovog prstena.

'Igranje' sunca na istocnom horizontu je sasvim drugacije prirode. To je fenomen prelamanja, poznat kao Fata Morgana. Temperaturna inverzija stvara slojeve vazduha za razlicitim svojstvima pri prelamanju; posledica toga je Sunčev izoblicen izgled..

When there are three layers of different density, this can make the sun's image appear almost split in half - or even to look like it 'twitches', says Radošević.

Kada postoje tri sloja razičite gustine, to može uciniti da Sunčev lik izgleda gotovo kao da je presečen na pola ili čak deluje kao da Sunce 'poigrava', kaže Radoševic.

Idealni uslovi za temperaturne inverzije javljaju se kod blagih zima, kao sto je bila ona iz 1804; to je u stvari bila prva topla zima posle 1801.

Sveti Trifun je 1. Februara po Julijanskom kalendaru. Popravka od 12 dana koja je važila u 19 veku daje 13. Februar 1804. za njegov Gregorijanski datum.

U svome tekstu Radoševic je koristio danasnju (20.-21 vek) popravku od 13 dana; u stvari, kalendarska razlika je bila 11 dana u 18. veku i 12 dana u 19. veku. To je razlog da se Gregorijanski datumi u njegovom tekstu i ovde tacno ne podudaraju.

Radošević bi, čini se, mogao biti u pravu u vezi sa aurorom i 'igranjem' Sunca; ostala njegova objašnjenja nisu tako sigurna. Slepi pesnik se morao zadovoljiti sa onim što mu je bilo kazivano, i sam odvagnuti koliko su tacni ti izveštaji zapravo bili. Traganje za savršenim datiranjem i posmatranjima bi ovde ocito moglo biti pogresno. Dok je ovaj deo pesme očito zasnovan na nekim dogadjajima na nebu, tačna vrsta i datiranje tih dogadjaja nisu tako važni kao snaga izraza ovih redova.

Skraćena verzija Radoševićevog teksta moze se naći na stranici onlajn-magazina 'Planeta' na srpskom.

http://www.planeta.org.rs/27/8meteorologija.htm