Belgrade  
Pesma prastare vrste
 
 
   <kontekst
 

<Home

<Srpski

<Pesnik

<Pesma

Srbija krajem XVIII veka

 

 

Posle austro-turskih ratova krajem 17. i u prvoj polovini 18. veka nastupio je period od oko 50 godina mira. To je pomoglo Srbima da ponovo nasele zemlju koja je tim ratovima bila gotovo potpuno opustošena.
Austrijanci bi se iz svojih pohoda pre ili kasnije povukli. Pošto su im pomagali, mnogi Srbi su radije birali da pođu sa njima, nego da čekaju Turke i njihove užasno okrutne represalije. Zbog toga su široke oblasti zemlje ostale gotovo potpuno napuštene sve do sredine 18-og veka.

U pohodima izmedju 1787 i 1790 the Austrijanci su ponovo pozvali Srbe u svoje redove, ovaj put u takvom broju da su Srpske 'Frajkor'- jedinice bile glavne snage Austrije u nekim operacijama. Srbi su bili dobro obučeni i opremljeni a mnoge jedinice su imale i srpske oficire, koje su austrijanci takođe obučili.
Za razliku od drugih sličnih prilika u prošlosti, Austrija je prilikom povlačenja ovoga puta nešto i uradila za svoje srpske saveznike; Turci su potpisali mirovni sporazum sa članom koji Srbima daje amnestiju. Štaviše, sultan je odobrio Srbima nastavljanje institucija samouprave koje su dobili od Austrijanaca tokom njihovog poslednjeg srpskoga pohoda.

Knez, na nivou sela, i oborknez na nivou okruga su srpski funkcioneri odgovorni za hrišćane u svojim područjima. Morali su delovati uporedo sa turskim kadijama (sudije) i drugim organima vlasti. Dakle, ovi knezovi su srbi.

Visoka Porta ima mnogo problema u Beogradskom pašaluku u to vreme. Većinu uzrokuju odmetnici iz sopstvenih, turskih redova. Neki janičari čak pokusavaju preuzimanje pašaluka. Porta i Beograd su pozvali srpske jedinice da im pomognu protiv janičara već 1793; ishod je bio njihovo proterivanje iz Beogradskog pašaluka.
Opšta slika u turskom carstvu je i dalje slika dekadencije i raspada koji idu od zla na gore, gde lokalni kriminalci i odmetnici preuzimaju čitave pokrajine. Posle izvesnog vremena janičari su uspeli da dobiju dozvolu od sultana da se vrate u pašaluk. Vec 1801 ubijaju i Hadži-Mustafu, Beogradskog pašu. To je bio znak za početak vladavine terora.

Janičarske dahije, kako su sebe nazvali, ponovo su uvele čitluk i kuluk, kmetstvo i prinudni rad. Povlastice Srpskih knežina su ponistene. Dahije poreze prikupljaju same, a nisu bile ni iznad toga da pljačkaju turske regularne feudalne gospodare, njihovu zemlju i imovinu. Otpočinju i gradnju hanova (prenoćišta) u svakom selu - kulukom, kako bi drugačije. Ovi hanovi su postali predmet intenzivne srpske mržnje, kako to i pesma prikazuje.
Dahije su ignorisale i turske sudske vlasti i ponašale se, u današnjim pojmovima, kao neka veoma nemilosrdna mafija. Proizvoljno oporezivanje, pljačka, ubistva i silovanja su bila na dnevnom redu stalno, da navedemo samo neke od njihovih omiljenih aktivnosti. Svaka sličnost sa vladavinom prava u zemlji je nestala.
Broj srpskih odmetnika od zakona (ako je nekog zakona i ostalo) naglo je porastao. Vuk Karadžić kaže: "Baš kao što se za hajduke gotovo nije ni čulo u vreme Hadži-Mustafa-paše, zbog tolikog nasilja i zuluma jedna desetina stanovništva se sada odmetnula u hajduke". (Hajduk - razbojnik, odmetnik, tur.)