Život Filipa Višnjića

Filip Višnjić je rođen u bosanskom selu Trnova, 1767, u dobrostojećoj seoskoj porodici Vilića. Njegov otac je imao tri brata a porodica je tamo živela nekoliko vekova.

Sudbina je bio nemilosrdna prema Filipu od samog početka. Njegov otac Đorđe umro je veoma rano; udovica, njegova majka Višnja preudala se u susedno selo Međaši, donoseći svoga 4-godišnjeg sina sa sobom. Filip nije imao još ni 8 godina kada se razboleo od velikih boginja koje su mu poštedele život ali odnele vid. Mladi Filip je postao teret svoje nove porodice, jer nije mogao da pomogne na poslu a neko je uvek morao da se brine o njemu. Siroče je rano moralo da nauči da guta suze.

Kao mladić, naučio je da pronađe put do sela gde je bio rođen, idući tamo bez ičije pomoći da bi posetio svoje stričeve. To mu je donosilo utehu.

Bosna i Srbija su bile susedne provincije na ivici osmanskog carstva u to vreme. Pošto je smeštaj turskih putnika bio hrišćanima obaveza, turski gosti nisu bili retkost. Osim što to nisu doista bili Turci - većina ovih Turaka su Bošnjaci slovenskog porekla zapravo - ovi gosti nisu uvek bili jednostavni, kao što bi se moglo i pretpostaviti u takvim okolnostima.

Kada je Filip imao 20 godina, dva bega iz susednog grada Zvornika učinila su jednu takvu posetu njegovim stričevima u Trnovi. Večera im je otvorila dalje apetite, pa su pokušali da siluju njegovu strinu, suprugu njegovog strica Luke. Otkrivši ovo, njegovi stričevi ubiju oba Turčina. Turske osvete nije bio dugo čekati; pogubili su sve muškarce iz porodice, njegova tri strica i brata od strica.

Filip više nije imao razloga da napipava put do Trnove.

Sin bogate porodice je sada naizgled imao samo jedan izbor - da opterećuje dom svoga očuha do kraja svojih dana. Ali Filip je još kao dete naučio da svira gusle, taj iz drveta izrezani, izdubljeni gudački instrument sa jednom strunom. Mogao je da se seti pesama koje su drugi pevali vec posle prvog slušanja a njegovo pevanje mu je donelo pažnju i poštovanje slušalaca.

Os sada će mu to donositi i hleb jer mladić odlazi od kuće svoga očuha i počinje da putuje po dalekom svetu koji nije mogao videti, sasvim sam, pevajući i svirajući gusle za milostinju svojih slušalaca. Ova putovanja su bila kratka u početku, u susedna sela o sajmovima i proslavama ali kada je skupio hrabrost, počeo je da putuje širokim oblastima Bosne, Hercegovine i Crne Gore prelazeći hiljade kilometara peške.

Filip je bio visok i snažno građen ali mnoge od njegovih staza je teško proći čak i danas, pa nije lako zamisliti iz naših vremena kako je to moralo biti za slepog čoveka, ponekad sitog, ponekad gladnog, kroz snegove i bujice, u nesigurnim, nasilnim i kužnim vremenima, da izdrži i preživi dvadeset godina takvog života. Njegovi prijatelji kasnijih godina spominju ožiljak na licu i uhu, a nedostajala su mu i dva prsta na desnoj ruci; verovatno rana od sablje. Nije im hteo pričati o tome i mora da je bilo jos puno drugih manjih nevolja slične vrste u godinama njegovih putovanja.

Njegovi slušaoci nisu uvek bili Srbi; "Turci", sa zajednickim jezikom i mnogo zajednickih tradicija, imaju svoje deseteračke pesme, mnoge od kojih je Višnjić takođe znao. Imao je veoma mnogo interesovanja za ljude i svet koji nije mogao da vidi kao i odlično pamćenje, čuo bi dosta od Turaka o njihovim vodećim ličnostima i to znanje će kasnije imati odraza na likovima u njegovim sopstvenim pesmama.

Filip se oženio kada je imao 31 godinu a njegova supruga Nasta je bila iz ugledne porodice. Ne zna se mnogo o njegovoj porodici. Kažu da je imao 6 dece, ali samo dva deteta su bila s njim kada se naselio u austrijskom Sremu nakon ustanka.

1804 godina bila je godina srpskog ustanka o kojem ova pesma govori i posle niza veoma teških borbi u toj i narednim godinama veći deo Srbije je oslobođen. Godine 1809 Srbi u bosanskoj provinciji Semberiji su se podigli da se pridruže ustanku, ali ovaj potez je ubrzo pretrpeo neuspeh koji ji doneo reke izbeglica u Srbiju. Među njima su bili i Filip i njegova porodica. Dočekao ih je prilično organizovan napor da se obezbedi njihov smeštaj, pa su radi toga i čitava nova sela izgrađena.

To je trenutak kada Filip dolazi u direktan kontakt sa srpskim oslobodilačkim ratom. Sada on ne peva više seoskim vašarima; on prati vojnike i podiže im moral. Stojan Čupić, jedan od srpskih vojnih vođa u oblasti susednoj sa Bosnom prepoznaje Filipove kvalitete, i odmah ga zavoli. Postaju prijatelji, i Filip je ostao u Čupićevoj blizini u godinama koje slede i dolazio do dobrih informacija o događajima sto je vrlo očito u ovde predstavljenoj pesmi. On je bio prisutan u više velikih bitaka.




Vuk Karadžić uspeo da zapiše 13 originalnih Filipovih pesama, a još 4 stare u njegovoj obradi, sve u svemu oko 5000 stihova. Oni su nastali u ovo periodu, sve do 1813, kada je ustanak ugušen a Filip morao da napusti Srbiju. On nije stvorio ni jednu jedinu sopstvenu pesmu pre ustanka, niti posle njega.

Veoma je impresivno kako je slepi čovek odbio da se da otkloniti bujicom nasilja, laži, pohlepe, intriga i svega što prati ovakve događaje, ostajući u stanju da prepozna istinu i prati je bez skretanja. Kompozicija ove pesme je majstorska i zapanjujuće je kako su kreščendo i dramatske tačke događaja naslikani rukom koja nikada nije imala nikakvo književno obrazovanje u današnjem smislu.

Sreća je okrenula leđa Srbima 1812 kada je Napoleon napao Rusiju, omogućivši Turskoj da koncentriše svu svoju silu protiv Srbije. Napadajući sa 3 strane, Turci su prikovali ostatke srpske vojske na Savi, austrijskoj tadašnjoj granici.

Ta poslednja strašna bitka kod Ravnja trajala je 17 dana i Filip je i tamo bio bio prisutan, da bi potom sa malobrojnim preživelim Srbima izbegao na austrijsku stranu Save.




Od toga septembra 1813 Filip je živeo u austrijskom Sremu. Druga država, ali on je bio među svojim sunarodnicima tamo, takođe, kako su ti krajevi uglavnom naseljeni Srbima. Nastanio se u selu Grk, dovodeći tu i svoju ženu i dvoje male dece. Ćerka Milica tek se rodila, a sin Ranko imao je deset godina. Filip će tamo provoditi zime, uglavnom; ostatak vremena provodio je opet u lutanjima slepoga pevača.

U obližnjem srpskom manastiru Šišatovac je susreo Vuka Karadžića, reformatora srpskog jezika . Vuk je zapisao nekoliko pesama od Filipa 1815, što njegovih što iz starijeg usmenog predanja. One su bile dočekane širim interesovanjem, jer učeni krugovi na Zapadu u to vreme diskutuju Homera i književnost usmene predaje. Kako se pesma uvek menja u toku svog prenošenja kroz vekove, neki su tvrdili Homer nikada nije ni postojao. Prilika da posmatra živi primer takve vrste poezije kao i njen izvor bila je neprocenjiva.

Nakon što su prevodi stigli do njegovih zapadnih prijatelja, Vuk je bio rad da im ponudi i više toga; Višnjić je stvorio samo 13 pesama, a to nije mnogo. Ali Filip nije nalazio razloga da tamo u Sremu stvara nove.

U 1815 bilo je drugi ustanak u Srbiji, koji je konacno odveo Srbe na put ka oslobodjenju. Ovoga puta nije bilo mnogo borbi, pošto je novi srpski vođa uglavnom usmerio svoje napore ka diplomatiji i kompromisima sa Osmanlijama, što se na kraju pokazalo uspešnim. Vuk se nadao da će Filip načiniti nove pesme ako se vrati u Srbiju, ali nije mogao da ubedi Filipa da se vrati. On je takođe pokušao da obezbedi portret Filipa, ali on nikada nije napravljen. Slike koje imamo danas stvorene su mnogo posle njegove smrti, na osnovu opisa njegovog lika.

Filip je bio dobro primljen u svom novom okruženju i na svojim putovanjima, pevajući svoje pesme o ustanku u udaljenim mestima, ponekad čak do Temišvara. Nimalo lak život za jednog starca a sudbina nije postala blaža prema njemu ni u njegovim starim danima.

Rano je postao udovac; supruga Nasta umrla je nekoliko godina nakon njegovog preseljenja u Srem. Teret života lutajućeg pesnika prestao je tek njegovom smrću 1834, u 67. mu godini. Sahranjen je u selu Grk. Nažalost, njegova deca nisu ga dugo nadživela i sahranjena su pored njega.



Ovaj kratki prikaz Filipovog života je načinjen uglavnom na osnovu podataka iz monografije Milorada Panića-Surepa "Filip Višnjić - život i delo".